U Italiji, na dan radnica, poklanjaju se mimoze, veselo i žuto cveće proleća, simbol povratka i obnavljanja života. Borbe i dostignuća radnica iz 19. veka zavredele su ovakav poklon.

Nekad su smatrane klinkama i nesposobnima, ali su, korak po korak, izborile pravo da odlučuju o svojim prihodima, o svom bračnom stanju, o zrelosti pred zakonom, o ulasku u javno obrazovanje (osnovno i visoko), da dobiju iste poslove kao muškarci (profesorke, lekarke, inženjerke), svuda gde im je ranije pristup bio zabranjen, da imaju legalni abortus sa medicinskom negom i kontrolu nad sopstvenim reproduktivnim kapacitetima.

To su džinovski koraci, koraci koje činimo zajedno. Nemojte pasti u zabludu da je borba žena nezavisna borba, odvojena od drugih tema. Zajedno sa svojim saborcima, žene su učestvovale u svim radničkim borbama XX veka. Radnici i radnice su zajedno postigli 40-časovne radne sedmice, zajedno su postigli plaćenu penziju, zdravstveno osiguranje i kompenzaciju za nezaposlene. To su prava koje su naše babe i dede, kao i prababe i pradede, zajedno osvojili, i koja i danas uživamo.

Tako su se one borile, sa dvostrukom snagom, da bi mogle da se suprotstave i patrijarhatu, i gazdi, koji idu neodvojivo jedan od drugoga. Ali ne zavaravajmo se da je borba izvojevana, ona i dalje traje. Dovoljno je samo da pogledamo na nedavni niz ,,reformi” koje služe oduzimanju ovih teško izborenih prava. Da li će nas zapanjenost nad takvim postupcima učiniti pasivnima? Izgleda da smo zaboravili protiv koga se borimo i da u borbu moramo zajedno, tesno preplićući radničku sa feminističkom borbom.

Setimo se, na osnivačkom kongresu CNT-a, još 1910. godine, pre više od veka, rečeno je sledeće:

Smatramo da smanjenje radnog vremena indirektno dugujemo teškom radu žena (u kontekstu današnjice, čitaj ,,imigranata”) u fabrikama; mnogi od nas dozvoljavaju da naše partnerke ustaju iz kreveta pre 5 ujutru, dok mi u njemu nastavljamo da se izležavamo, i da, kada završe sa dvanaestočasovnim prolivanjem svoje krvi, da bi ispunile hirove svog ekspoatatora, dolaze svojim kućama i, umesto da se odmore, nailaze na novog eksploatatora – buržuja, partnera koji od njih spokojno očekuje da za njega urade kojekakve kućne poslove.

Isti kongres, ističući tu dvostruku eksploataciju i predlažući način da se ona smanji, objavljuje:

Shvatajući da je ženi potrebno da radi da bi ostvarila svoju nezavisnost, i s obzirom na to da je taj posao težak i loše plaćen, predlažemo: 1) Da plata odgovara njenom radu u identičnoj proporciji sa radom muškarca…

Dvadeset jednu godinu kasnije, saborci su takođe insistirali na toj razlici u zaradi, zahtevajući ,,da se uspostavljena minimalna zarada primenjuje bez razlike na muškarce i žene, i da se ne dozvoli realizacija bilo kakvog posla sa nižom isplatom od dogovorene minimalne plate” (III Kongres CNT-a, 1931).

Kao što se i očekivalo, diktatura nije poboljšala stvari, tako da je Kongres i 1979. godine imao potrebu da naglasi isto pitanje u ,,Zahtevu za opštom primenom jednakih plata muškaraca i žena” (V Kongres).

Kako žene mogu da poboljšaju svoje radne uslove da bi pomogle sebi da dostignu slobodu? Kako da premoste taj jaz? Mi, iz CNT-a, rešenje vidimo jasno. Uključivanje žena u članstvo sindikata i poboljšanje uslova rada su 1910. godine bili toliko blisko povezani da su zapravo činili jednu istu tačku:

Entiteti koji čine Nacionalnu konfederaciju rada Španije treba da se obavežu na aktivnu kampanju za udruživanje žena i smanjenje radnog vremena (1910).

Dakle, ne samo da se pasivno pridruže i formiraju posebne delove odbora, jer ,,se podrazumeva da žene pripadaju sindikatima, i na taj način, svojim upravnim odborima, tehničkim odborima, itd.” (II Kongres, 1919). Na poslednjem Kongresu (2010) naglašava se da je ,,povećanje broja članica i njihovo učešće u životu sindikata cilj kome težimo”.

U našem društvu trenutno ima više zaposlenih muškaraca. Postavlja se pitanje - zašto nastavljamo da se borimo kada su se naše babe i dede izborile za 40-časovnu radnu nedelju? Zašto je broj članova sindikata toliko skroman? One koji misle da je nezaposlenost fenomen sadašnjosti, koja je rezultat ekonomskog ,,rasta”, upućujemo na analizu napravljenu neposredno pred građanski rat:

Nezaposlenost je povezana s razvojem mašina, koji je toliko očigledan da je dozvolio današnjoj ženi da nadgleda tkanje dvadeset razboja, dok je do juče mogla da nadgleda samo jedan ili dva, prouzrokujući takođe pojavu da žene rade brojne poslove koji su ranije bili rezervisani isključivo za muškarce. Smanjenje potrebe za radnom snagom, koje je, ukratko, proizvod različitih kontradikcija kapitalizma, ne može i ne sme biti rešeno na teret radničke klase, kojoj je nametnuta uloga žrtve u obavljanju rada u uslovima u kojima se danas rad obavlja. To posebno važi ukoliko uzmemo u obzir da je nezaposlenost determinisana uvek rastućim razvojem mehanizacije, i svakim danom sve brojnijom pojavom žena u svetu proizvodnje. Pod ovakvim uslovima radnička nezaposlenost ne samo da neće imati kraj, već naprotiv, može se reći da će se raširiti toliko da će nakon procesa podele rada, mase radnika doći do toga da rade samo dva, jedan ili pola dana u nedelji. Ova raspodela, na prvi pogled inspirisana pokretima velikodušnika i altruista, u praksi će biti uzrok osiromašenja i bede mase radnika. Međutim, mogućnost rešenja se ipak nalazi u podeli rada. Podela rada je potrebna, ali bez povećanja proizvodnje i bez smanjenja kupovne moći zaposlenih. Mašina je oslobodila čoveka isrpljujućeg napora organizovanog rada. Danas se može reći da, u okviru velikih protivrečnosti režima, većina njih konstituiše čoveka oslobođenog okova rada, koji umire od gladi“ (VI Kongres CNT-a, 1936).

Kao što je rečeno na X Kongresu sindikata anarhosindikalista, ,,CNT ne veruje ‘terapeutskim’ strukturama, već stavlja pitanje eksploatacije radnica u srž borbe za slobodnije i pravednije društvo” (2010).

Danas, sa novoustanovljenim reformama rada, žene se suočavaju sa drastičnim suzbijanjem prava koja su osvojile u prošlosti. Umesto da raskorak u pravima između radnika i radnica nestane, on se širi. Što je radno mesto nestabilnije, to će biti više otpuštanja u ženskim kolektivima, jer kompanije smatraju žene ,,manje odanim”. Umesto da žene posvete više vremena sopstvenom životu i porodici, prekovremeni sati će samo narušavati njihove porodične odnose. A to su tek dva primera među mnogima.

Ova reforma može samo da nas podseti na to da naš neprijatelj uvek vreba, i da će, ukoliko odustanemo od borbe, ponovo zauzeti pozicije preko kojih će sebi pribavljati još više koristi od našeg rada. Najbolji i, tako reći, jedini način je da se odbranimo. I ne samo da se odbranimo, već i da krenemo u ofanzivu. Da oformino sindikate, žene i muškarci zajedno, bez lidera, bez dinara iz državne kase, bez birokratije. U CNT-u.

Borba nam je dala cveće, i to cveće treba da uzmemo, ne zaboravljajući da smo tom borbom ujedno osvojile i prostor da procvetamo, i da bismo bez te borbe uvenule.

(Prevela D. J.)